Према писаним изворима пре градње данашњег храма, у непосредној близини, постојала је мала капела, плавим обојена са дашчаним кровом, прекривена и посвећена "Вазнесењу Господњем". Црква од трајног материјала подигнута је у времену између 1723-1726. год, а њен ктитор био је Никола Џелебџија, трговац, који се бавио гајењем и продајом стоке. Време градње потврђује и запис на старом иконостасу, који је касније поклоњен мањој цркви, посвећеној "Св Димитрију" у Александрову. Наиме, забележене су две године и то 1726. која означава годину завршетка храма. Друга година, 1766. означава прву већу обнову, као и годину осликавања иконостаса. Током времена на храму су извршене многе интервенције, а задња Велика обнова изведна је 1909/10. год. Многе измене и доградње учиниле су да храм изгуби своје изворно стилске одлике архитектонских барокних решења са почетка 19. века. Данас храм представља карактеристичан пример необарокних цркава са дискретним декоративним елементима сецесијских линија изведених на фасадном платну, тако често примењиваних и на сакралној архитектури из тог времена. Иконостас израђен 1910. год. рад је Ханца Лукаша, а под надзором Паје Јовановића. Ноту своје сликарске особености мајстор је спровео тонским решењем приказујући иконе у пригушеном "сфумато" тону.