На старијем култном месту крај Тисе – где су, према предању, Турци спалили српски манастир – подигнута је у XVIII столећу капела у виду једнобродне грађевине са полукружном олтарском апсидом и кулом над западним делом храма. Равна фасадна платна рашчлањена су једино плитким лезенама и кровним, односно венцем над соклом. Правоугаони прозори и нише опточени су једноставним, такође правоугаоним оквиром. Двосливни кров покривен бибер црепом на западној страни капеле забатно се завршава и прераста у звоник коцкастог постоља без украса, са још једним спратом нешто мањих димензија. Највећу вредност новобечејске капеле представља покретни материјал, сачуван изгледа из старијег храма. Посебно занимљив је триптих са почетка XVIII века (конзервиран 1965), који на централном пољу носи представу Св. Ђорђе убија аждају, док су на бочним крилима приказане сцене из светитељевог живота. Царске двери, Распеће и престона икона Св. Јована делови су старијег иконостаса и чувају се у „Манастиру“ поред низа других икона непознатих аутора с краја XVIII и почетка XIX века. На капели су вршени заштитни радови 1969, 1975, 1979. и 1987.