Најстарија сакрална грађевина у Новом Саду, Николајевска црква посвећена Преносу моштију св. Николе, први пут се спомиње 1730, када је освећена. Подигнута је као породична гробница Недељка Богдановића и његове браће, угледних трговаца са Петроварадинског Шанца. Страдала је приликом бомбардовања 1849, у време Буне. Из фонда Јована и Марије Трандафил обновљена је 1861–62. Том приликом осликани су зидови и изведен иконостас. Николајевски храм има све карактеристике барокног стила. Мањих је димензија, једнобродне правоугаоне основе са полукружном олтарском апсидом, нешто ужом од брода. Масиван звоник доминира западним прочељем. Уз њега су сазидане две ниже кулице, од којих десна служи као улаз у звоник и хор. Изнад централног дела наоса уздиже се мала купола, више декоративне намене. Фасаде су оживљене плитким пиластрима и профилисаним кровним венцем. Приликом конзерваторских радова 1959. откривено је двадесет четири уљаних зидних слика, обимног иконографског програма, за које се претпоставља да су радови Николе Димшића. Сликана декорација иконостасне преграде припада Павлу Симићу. Радови на санацији гробнице у порти извршени су 1998. а делимично уређење порте 1999.