Паљена у II светском рату, црква је сачувана као рушевина без звоника и западног дела наоса. О Купинову, као и о његовој цркви сачувано је доста историјских извора. Смештено на левој обали реке Саве код Обедска баре, југозападно од Београда, Купиново је у средњем веку било у поседу угарских краљева који су га доделили деспоту Стефану Лазаревићу, а потом је било у рукама деспота Бранковића. Турци су га освојили и запалили 1521. Обновљено Купиново развијало се и у новијој историји. Почетком XIX века мештани су отпочели са припремама око изградње новог храма. Уговор о изградњи цркве, склопљен 1802, није реализован. Сачињен је 1810. нови уговор са земунским градитељима Михаилом Сајдлером, Андреасом Хинтермајером и цимермајстором Јоханом Мајером, који су 1814. завршили храм Св. Духа. За обнову цркве 1835. ангажован је новосадски цимермајстор Стефан Ланг. Црква је обликована као једнобродна грађевина са полукружном олтарском апсидом на истоку и звоником на западној страни. Фасаде су украшене профилисаним кордонским венцима и рашчлањене удвојеним пиластрима једноставно профилисаних капитела. Полукалота олтарске апсиде рашчлањена је на сферне троуглове са ојачавајућим луцима. Брод цркве пресведен је сводом који носе луци ослоњени на скраћене удвојене пиластре постављене у вишим зонама подужних зидова наоса. У храм се улазило са северне, јужне и западне стране. Резбарију за иконостас завршио је до 1844. дрворезбар Георгије Девић.