Саграђена 1751, порушена у време Буне 1848, свој данашњи изглед добила је у обнови почетком XX века. Конципирана је као једнобродна грађевина правоугаоне основе, са споља и изнутра петостраном олтарском апсидом и правоугаоним певничким просторима. Западним прочељем доминира висок барокни звоник, првобитно са три стране слободан, накнадно уклопљен у архитектонски склоп додавањем бочних простора. Складну фасадну декорацију изведену у духу класицизма чине прислоњени пиластри који се понављају у унутрашњем простору делећи га на три травеја. Лукови, са оригиналном пластиком на завршецима, ослоњени на пиластре, формирају сферне сводове којима је наткриљен простор наоса. Уобичајено је већа пажња посвећена украшавању западне фасаде, где главни портал и осликану лунету са претставом патрона храма изнад, уоквирују два пара пиластера потенцирајући вертикалну поделу. Олтарску преграду изрезбарио је Михајло Јанић 1851, а осликао Павле Симић 1859–62, који је ангажован и на изради икона на јужним и северним певницама, Богородичиног и Владичанског трона, балустраде хора и велике уљане слике на своду. Две композиције Јована Исаиловића, за кога се претпоставља да је аутор првобитног иконостаса, пронађене су приликом рестаурације зидног сликарства 1975. Конзерваторски радови на архитектури изведени су 1980. и 1990.