Уместо старе православне цркве у Моровићу са почетка XVIII века – која је, како потврђују архивски подаци, била „од плетера, покривена шиндром“ – подигнута је крајем прве половине наредног столећа нова, једнобродна грађевина са полукружном апсидом на истоку и звоником над западним делом храма. На готово скулпторски обрађеним фасадама смењују се лезене наглашених профилисаних капитела и веома истакнуте нише са прозорским отворима. У приземљу западног прочеља, чији је централни ризалит незнатно избачен упоље, налазе се три лучна пролаза, а изнад њих две слепе нише и у средини прозор. Над кровним венцем је двосливни кров; он се на западној фасади завршава барокно формираним фронтоном који прераста у звоник. Истом стилском опредељењу припада и резбарија олтарске преграде, уз уплив рококо елемената декорације. Моровићки иконостас не представља јединствену стилску и хронолошку целину. Састоји се од мање преграде пренете из старије цркве и делова додатих ради прилагођавања новом простору. Првобитне иконе су настале током седме деценије XVIII века и приписане су Василију Романовичу, сликару који је искуства украјинског барока из свог завичаја пренео на територију Карловачке митрополије. При раду у Моровићу руском мајстору помагао је и његов ученик Мојсеј Суботић.