Знаменити лирски песник, романтичар и одушевљени присталица идеја Вука Стефановића Караџића, први је почео да пише песме на реформисаном српском језику. Дуго је био узор тек стасалим генерацијама српских песника. Издао је неколико књига песама, а у својој најпознатијој песми „Ђачки растанак“ опевао је Сремске Карловце и младалачке радости у њему. Ова својеврсна ода животу и данас плени својом грленошћу. Умро је у Бечу 1853, одакле је на тридесетогодишњицу смрти пренет у земљу и сахрањен на његовом Стражилову, крај Сремских Карловаца. У знак сећања на славног песника, добровољним прилозима српског народа подигнут је надгробни споменик у облику пирамиде. Камени блокови за споменик доношени су из разних крајева у којима су живели Срби (Клек, Вршац, Пљешевица, Велебит, Авала, Ловћен, Динара, Фрушка Гора). Споменик су урадили архитекта Светозар Ивачковић и каменорезац Петар Кутуси. Током II светског рата усташе су разрушиле гроб, а поново је обновљен приликом стогодишњице Бранкове поезије.