Бела Црква се помиње још у XIV веку. Градић у јужном Банату, недалеко од данашње границе са Румунијом, основан јe 1717, а насељен организованом колонизацијом Немаца који су до 1944. били у већини. Већ 1777. добио је од Аустријске царевине статус слободне војне вароши. Изградња нове барокне цркве на старим темељима трајала је од 1774. до 1780, када ју је осветио Викентије Поповић, епископ вршачки. То је једнобродна грађевина са тролисном апсидом, плитким певничким испадима и звоником изграђеним над западним травејом цркве. Спољни украс је уобичајен: сокл и кровни венац деле фасаду хоризонтално, а пиластри и профилисани оквири за прозоре – вертикално. На западном прочељу изграђен је забат са волутама. У апсиди су три полукружно засведене нише, а у наосу и над хором изведени су сферни сводови. О изради иконостаса и зидних слика говори запис на северном зиду, изнад средњег прозора: познати дрворезбар Аксентије Марковић урадио је конструкцију 1793, Павел Ђурковић будимски сликар насликао је иконе за време столовања Јосифа Јовановића Шакабенте, епископа вршачког, а Симеон Јакшић, житељ Беле Цркве, осликао је зидове и сводове 1810. Темељну обнову сликарства иконостаса и зидова, са позлатом, извео је 1898. Ђока Путник са сином Иваном. У цркви се налази плаштаница која је везена у Бечу 1769, а припадала је старом храму који је постојао на месту данашњег.