Подизање зграде српске православне цркве у Бечеју започето је 1851, а окончано 1858. Неимари Јован Сомборски и Андрија Шмаус замислили су једнобродну основу са полигоналном апсидом и певничким просторима који су обележени благим правоугаоним испустима, видљивим на фасади тако да разбијају раван подужних зидова. Акценат је стављен на западно прочеље, чијем репрезентативном изгледу доприносе отворени портик у ширини наоса и три звоника, од којих је средњи двоспратни, док су бочни, нижи, прислоњени уз западни део храма. Барокна обележја грађевине огледају се у декоративној обради фасада са каменом пластиком биљног карактера, концентрисаном пре свега око отвора, као и на упечатљивом главном улазу у цркву, испред кога су четири висока коринтска стуба. Ентеријером доминира иконостас подигнут десет година након изградње храма, дело мајстора Кистнера из Беча. У периоду између 1889–1893. Урош Предић је насликао престоне иконе са стојећим фигурама светитеља, над њима празничне иконе и представу св. Тројице над царским дверима, а у највишој зони Распеће и овалне иконе са ликовима апостола, пророка и јеванђелиста. Предићев опус у бечејској цркви припада најбољим остварењима у раној фази овог сликара.