Студеница као најзначајнији манастирски комплекс средњовековне Србије и данас представља велики уметнички и духовни центар српског народа. Од XII столећа, када је основана, ова монашка заједница ни у једном тренутку није прекидала свој вишевековни живот, чији се културни слојеви препознају у низу градитељских и сликарских остварења. Задужбина и гробница родоначелника династије Немањића служила је као узор многим владарима ове лозе, не само као подстицај за подизањем маузолеја који би наликовали Богородичиној цркви, већ и као место где би могли дати свој лични допринос. Тако је, након изградње манастирских бедема и католикона, ту временом настајао низ објеката који је требало да задовољи потребе студеничког братства: трпезарија, Радосављева припрата, цркве Св. Николе и Св. Јована, Краљева црква, конаци, итд. Упоредо са неимарима, радили су у Студеници и бројни сликари, од оних који су ремек-делима византијског живописа XIII столећа обележили пут српског средњовековног сликарства, преко дворске радионице краља Милутина и водећих уметника обновљене Пећке патријаршије, до зографа XIX века. У ризници се чувају неки од капиталних примерака српске примењене уметности. Уписан у Листу Светске културне и природне баштине 1986, манастир Студеница је споменик културе на којем се непрекидно изводе заштитни радови.