Зграда Доситејевог лицеја један је од најстаријих стамбених објеката у Београду. Сматра се да ју је крајем XVIII века подигла имућна турска породица. По својим архитектонским решењима припада кућама балканског типа, правоугаоне, неразуђене основе са приземним и спратним простором. Спољну декорацију горњег, нешто истуренијег дела грађевине чине профилисани венци, плитка фасадна пластика и два еркера – један на јужној, уличној, а други полукружни, окренут источној страни где се налазила башта. Приземље је имало изразито економску намену и у њему су били смештени дућан, оџаклија, просторије за послугу и остава. На спрату су се налазиле собе за становање са оријенталним распоредом унутрашњег простора, којим се постизала одвојеност дела зграде намењене интимном животу (харемлука) од просторија намењених јавном животу (селамлука). У периоду од 1808–1813. служила је за смештај Велике школе, прве више просветне установе у Србији. Након пропасти I српског устанка често је мењала намене и власнике, што је довело до измена у унутрашњој организацији простора. Промене, ипак, нису угрозиле архитектонске вредности зграде. Обимним конзерваторско-рестаураторским радовима извршеним 1948. објекту је враћен првобитни изглед, након чега је у њега смештен новоосновани Музеј Вука и Доситеја.