Налази се у планинској области североисточне Србије, у залеђу горње клисуре Ђердапа, која је оивичена Поречком, Црнајском и Шашком реком. Већи део ове територије, с обе стране Шашке реке, припада Рудној Глави која је била развијени центар најранијег рударства бакра на централном Балкану, односно у југоисточној Европи, са значајном продукцијом карбонатних минерала бакра, малахита и азурита. Стари рударски радови из периода раног енеолита откривени су на дневном копу модерног рудника. Највећи део концентрисан је у североисточном делу. На многобројним окнима-каналима (30 окана) рудних жила биле су честе платформе у облику левкастих јама. Серија камених батова – масивних чекића израђених од речних облутака, представља једну од највећих до сада нађених на праисторијским рудницима бакра у Европи и Малој Азији. Значајни налаз представљају четири оставе са керамичким судовима, каменим батовима и коштаним оруђем. Два типа амфора (крушколике и амфоре-крчази), која су заступљена на овом локалитету, припадају винчанској групи и одређују експлоатацију руде у период завршетка фазе Винча–Тордош II и почетак Винче–Плочник I. Остаци, вероватно античких, радова откривени су у јами модерног рудника. Систематска ископавања вршена су у периоду 1969/79. година, а касније настављена са прекидима.