Први сачуван помен о манастиру Сретење, смештеним под самим врхом Овчара, потиче из 1623, и односи се на његово рушење. Обновљен је тек 1818. трудом монаха Нићифора Максимовића, потоњег епископа ужичког. Црква је једнобродна, са дубоком, споља петостраном олтарском апсидом, плитким правоугаоним певницама и припратом готово квадратне основе, над којом је подигнута кула-звонара. Засведена је полуобличасто, са слепом калотом над припратом. Фасадна декорација сведена је на камени сокл и благо профилисан кровни венац. Доње партије наоса, олтарске апсиде и зидане олтарске преграде, као и мермерна амвонска розета у облику шестокраке звезде, са бордуром од срцоликих листова бршљана, датују сретењски храм на крај XVI века. Живопис наоса, олтарског простора и зидане олтарксе преграде из 1844. рад је Живка Павловића из Пожаревца, док је Никола Јанковић аутор сликане декорације припрате. На строгост у избору, како иконографских тако и ликовних решења, и овако конзервативног зографског сликарства, са тек понеким елементом барока, утицао је дубоко религиозан Нићифор Максимовић. Манастирски комплекс је опасан зидом 1845. Већина конака, као и имање са виноградом у Паковраћу, припадају времену ужичког епископа. Конзерваторско-рестаураторски радови на архитектури и зидном сликарству обављени су током 1988.