Подигнут источно од Вршца, по предању основан је у време српских деспота у XV веку, мада први писани подаци о манастиру потичу из катастига Пећке патријаршије из средине XVII века. Више пута рушена и обнављана, црква посвећена Рођењу Јована Претече, добила је данашњи изглед крајем XVIII века, када су према пројекту А. Блобергера уз храм у облику слободног крста са куполом дозидани ексонартекс и високи барокни звоник. Конаци западно од храма дограђивани су средином XIX века у стилу позног класицизма. Цркву је 1743. живописала група зографа – Петар, Андреј и Јован – о којима нема писаних података. Иконографски и стилски, ово сликарство представља традиционални рад, линеаран и занатски сигуран, без већег темперамента и индивидуалности. Обиман иконографски програм, сачуван готово у целини, ослања се на традицију српског средњовековног сликарства, са извесним барокним утицајима у ликовном изразу. Иконе на високој олтарској прегради извео је средином XIX века, Василије Јанковић, аутор несигурног цртежа и скромног сликарско умеће, у погледу колорита, пропорционисања. У манастиру се чува значајна збирка портрета архимандрита и игумана као и библиотека са рукописним и штампаним књигама. Превентивна конзервација живописа започета је 1949. На основу претходних истраживања, током 1970. обављена је делимична реконструкција и заштита архитектонског корпуса. Нов икоконостас постављен је 1995, а 2005. изведена је санација западне фасаде са звоником.