Градња Саборне цркве Св. Николе у Сремским Карловцима започета је 1758. на иницијативу митрополита Павла Ненадовића, по плановима израђеним у Бечу, на месту старе цркве из турског времена. Мајстори градитељи били су Коста Цинцарин и Немац Јоханес. Године 1760. зидани су торањ и купола, по пројекту Захарија Орфелина, а црква је потпуно завршена 1762. Једнобродна је грађевина са полукружном апсидом на истоку и два висока барокна звоника на западу. Унутрашњи простор подељен је на пет травеја, између олтара и наоса налази се висока олтарска преграда. Први пут је обновљена после великог пожара 1799, а веће измене на фасади изведене су 1909. по нацртима архитекте Владимира Николића, који је унео елементе неокласицизма. Уговор за сликање иконостаса склопљен је 1780. са сликарима Теодором Крачуном и Јаково Орфелином. Празничне иконе и двери су Крачунове, док су остале иконе Орфелинов рад. Иконостас представља врхунац уметничких остварења барокног сликарства у војвођанској уметности. Префињеност облика, рафинирани колорит, пиктуралност израза, декоративне позадине, одлике су Крачуновог сликарства на иконостасу, док је Орфелин показао пуну зрелост свог талента управо на овом иконостасу, посебно на престоним иконама, чију ће концепцију и стил касније понављати и у другим црквама. Конзерваторски радови на иконостасу изведени су 1972–75, на архитектури 1991–94, 2006.