Градско језгро Сремских Карловаца настало је као резултат развоја града током XVIII, XIX и почетком XX века. Насеље, које свој континуитет разија од неолита, богату историју дугује изванредном географском положају и особинама тла. Најстарији сачувани објекти из градског језгра потичу са прелаза из XVII у XVIII век, из времена турске доминације. Спонтано формирање урбане матрице у XVIII веку, када су Карловци били највећа српска варошица у Подунављу, ослањало се на старију основу, што потврђују историјски извори и најновија археолошка открића. Од 1713, са премештањем седишта митрополије у Карловце, градитељску активност одликује жив и динамичан развој. Са повећањем политичког значаја и улоге Карловаца појављује се и потреба за изградњом јавних објеката који одговарају новоуспостављеним функцијама. Континуитет градитељском замаху обезбеђују умни и амбициозни карловачки митрополити, као и богати трговци и занатлије, чијим ангажовањем ће до половине XVIII века Карловци добити своју основну урбанистичку физиономију, која ће се коначно дефинисати у последњој деценији XIX и почетком XX века, и која је добрим делом и до данас сачувана. Градско језгро организовано око Трга Бранка Радичевића са околним улицама, обухвата објекте који по вредности архитектонско-ликовних и функционалних решења овој целини обезбеђују изузетно значајно место у културној историји српског народа. Конзерваторски радови мањег обима рађени су на појединачним објектима у језгру између 2000–2006.