Смештен је у клисури Јабланице, недалеко од центра села Поћуте. Црква, посвећена Ваведењу Богородице, сазидана је око 1600. ктиторством јеромонаха Јоакима, док су живопис 1622. извели сликари Јован и Никола средствима тадашњег игумана Јанићија Битојевића. Површином невелика али веома складно пропорционисана, црква је изграђена по узору на храмове рашке школе, те има три травеја, истурене правоугаоне певнице и доминантну куполу. Пространи олтарски травеј одвојен је од наоса зиданом иконостасном преградом. Низом архитектонских особености, пре свега затварањем спољног сегмента лука апсиде испуштањем подужних зидова и тромпама као носачима куполе, црква у Пустињи остаје без аналогија међу грађевинама свога времена. Њено зидно сликарство припада оним струјањима у уметности из доба патријарха Пајсија у којима је очит утицај епирских иконографских и стилских модела. У програму се, на основу избора и распореда стојећих и фигура у попрсју, сцена из циклуса Великих празника, Страдања, Чуда и Посмртних Христових јављања, опажа солидна богословска обавештеност како наручиоца тако и сликара. Очувани део првобитног иконостаса (царске двери, део Чина и завршни крст са Распећем) рад је бољег од двојице живописаца цркве. Првобитни трем је средином XIX века замењен пространом зиданом припратом са двоспратном кулом-звоником на западном прочељу. Конзерваторски радови извођени су на архитектури, живопису и иконама од седамдесетих година.