Подигнута је између 1885. и 1887. према пројектима урађеним у Министарству грађевина, са приземљем и спратом. Радове је водио предузимач Марко О. Марковић. Једна је од најстаријих школских зграда код нас пројектованих по узору на европске, а наставља традицију најстарије гимназије у Србији, основане 1833. Основа је симетрично решена са два попречна и подужним трактом истуреног наглашеног средишњег ризалита главне фасаде. Отвори на средишњем ризалиту завршени су лучно, а на бочним архитравно. Зграда је добро пропорционисана, што је резултат академских постулата у пројектовању и еклектичког приступа у обради фасадне декорације (избор мотива ренесансе и класицистички цитати). На централном ризалиту у приземљу је портик, а изнад њега тераса са стубовима који носе архитравну греду и троугласти забат са грбом у средини. Историјски допринос образовању, науци и култури чини је посебно значајном, јер су у њој учили и Светозар Марковић, Стојан Протић, Никола Пашић, а предавали Ђура Јакшић, Радоје Домановић, Стеван Јаковљевић и др. У историји је позната по трагедији из II светског рата – стрељању 300 ученика и 18 професора. Конзерваторски радови су предузимани 1983–84. и 1999–2004.