Храм Св. Тројице у селу Радијевићи на Златару је 1808. подигао свештеник Василије Пурић, пореклом из Херцеговине. Током кратког примирја у време I српског устанка изграђена је на стрмом земљишту црква налик на кућу, вероватно зато да би се прикрила њена намена. Над каменом зиданим подрумом уздиже се грађевина од талпи, четвртасте основе са кровом прекривеним шиндром. Олтарска апсида нема ширину наоса и, попут подрума, зидана је ломљеним каменом. Врата на северној и јужној страни храма скромно су декорисана, док је прозорски отвор изведен од три вертикалне, профилисане летвице. Пребегавши са породицом у забачено златарско село, Василије Пурић је, изгледа из свог матичног манастира, донео пет икона даровитог сликара Андрије Раичевића као и сребрни, делимично позлаћен дискос са натписом. Дискос је 1673/74. зограф Андрија приложио „манастиру Архистратига на реци Тари“. Претпоставља се да су и иконе настале у исто време и за исту цркву. Све су једнаких димензија, сликане на црвеној позадини, са представама Христа, Богородице са малим Христом, арханђела Михаила, апостола Петра и Павла и Св. Ђорђа који убија аждају. У стилском погледу иконе из Радијевића припадају најлепшим остварењима XVII века. Њихова конзервација изведена је 1960, истовремено са заштитним радовима на цркви.