Налази се на левој обали реке Ђетиње, на високом стеновитом гребену. Представља типично средњовековно утврђење за борбу хладним наоружањем. Тачно време настанка града се не зна. Према првим поменима, једно време је био у поседу жупана Николе Алтомановића, кога су 1373. кнез Лазар и босански бан Твртко овде заробили и затворили. Од тада па до пада под Турке 1463. био је у саставу српске државе, али се ретко помиње у изворима. Од 1737. до 1863. наизменично је у рукама Срба, Аустријанаца и Турака. Основа града је неправилног издуженог облика и прилагођена је рељефу терена. На највишој тачци брега налази се мањи део града, који је био изолован и добро утврђен донжон кулом. Други, нижи део града опасују зидови који се спуштају ивицом гребена све до Ђетиње, на чијој се левој обали налази кула из које се град снабдевао водом. Улаз у тврђаву је на северозападној страни. Јужно од улаза, у унутрашњости простора који је био утврђено подграђе, налазе се остаци лагума – две у стену укопане и међусобно повезане просторије које су служиле као склониште и магацин муниције. Радови на откривању тврђаве, археолошком истраживању, конзервацији и делимичној рестаурацији започели су 1973. и трајали су до 1980. године.