Хидроцентрала на десној обали реке Ђетиње код старе тврђаве у Ужицу најстарији је објекат техничке културе ове врсте у Србији. Одлуку о градњи донело је Акционарско друштво ткачке радионице на предлог професора Велике школе, физичара и астронома Ђорђа Станојевића, пријатеља и првог издавача радова Николе Тесле у Србији. Аутор пројекта био је Аћим Стевовић, професор Велике школе у Београду. Камен-темељац положио је краљ Александар I Обреновић 1899, а хидроцентрала је пуштена у погон 1900. Узводно, 800 m од зграде централе, изграђена је лучна брана висине 5 м. Опрему су обезбедиле фирме „Сименс и Холенс“ и „Данубиус“ из Будимпеште. Трансмисија између турбина и генератора иде преко кожних каишева. Била је то прва централа која је по Теслином систему производила трофазну струју снаге 100 KS учесталости од 50 Hz. Централа је у почетку радила са две турбине, али је, вероватно већ у другој деценији ХХ века, уграђена и трећа. За те потребе је и зграда проширена. Централа је била у функцији пуних седамдесет година. Током три наредне деценије, када није радила, био је оштећен јаз са којег је каналисана вода до тутбина. Године 2000, на стогодишњицу градње, централа и њена аутентична постројења су ревитализоване, тако да је данас поново у функцији и у електродистрибутивном систему, а опремљен је и музеј технике.