Манастир Рача са црквом посвећеном Вазнесењу Господњем, налази се у близини Бајине Баште, на падинама Таре. Према предању задужбина је краља Драгутина. Први писани помен о манастиру потиче из 1615. Током XVII века је познати преписивачки центар. Настрадао је 1688. у пожару, да би после Велике сеобе 1690, када су монаси пребегли у манастир Беочин, опустео. Обнавља га 1795. јеромонах Хаџи Милентије Стефановић, будући војвода Соколске нахије. Због важне улоге коју је манастир Рача имао у Првом српском устанку Турци га 1813, светећи се, пљачкају и убијају братство. Хаџи Милентије се враћа у Рачу 1818. и поново је обнавља. Свој данашњи изглед манастир је добио између 1829. и 1830, захваљујући помоћи кнеза Милоша. Манастирска црква је доживела још једну обнову 1835. Грађена је по угледу на споменике рашке школе. Основа је у облику слободног крста, са полукружном олтарском апсидом и правоугаоним певничким просторима. Над пресеком кракова крста подигнуто је високо полигонално кубе. Фасаде су наглашене низом слепих аркада и фризом аркадица испод кровног венца. За време игумана Софронија 1849. дозидан је звоник. Иконостасну преграду је осликао 1840. Димитрије Бачевић. Зидне слике у техници al secco су рад Димитрија Посниковића из 1854. Обимни радови на поплочавању порте и цркве, са уређењем гробова, извршени су 1970. У оквиру прве фазе радова на заштити олтарске преграде, током 2004. припремљена је конструкција иконостаса за конзервацију и очишћене иконе.