У Доњем Срему, двадесетак километара од Београда, крај познатог природног резервата и ловнориболовног подручја Обедске Баре, налази се село Купиново, важно крајишко место из доба Аустро-турске границе као пункт преко којег је одржавана веза устаника са прекосавском браћом и прибежиште избеглица после сваког ратног пустошења и устанка у Србији. Настало као подграђе средњовековног града Купиника, једно време стоног места српских деспота из породице Бранковића, уз њихову задужбину цркву св. Луке која је послужила као стожер у формирању насеља, Купиново одише духом старе руралне целине у којој су, поред групације кућа крај цркве на данашњој периферији некадашњег центра села, стављене под заштиту или евидентиране и друге, споменички вредне куће и пратеће зграде. Заштићена групација од девет окућница на крају улице Б. Мађаревића од броја 134–50 и 127, замишљена је као језгро етнопарка који би био допуњен највреднијим примерима народног градитељства из околине. Најстарија међу њима, до саме цркве, је кућа породице Путник (бр. 142), за коју се сматра да је с краја XVIII века. Остале куће су из XIX или почетка XX века грађене на месту и по узору на старије. Темељни санациони и конзерваторско рестаураторски радови на окућници Путник обављени су од 1977–1981, са обновом у 1994. и 1995.