Средњовековни град Ново Брдо налази се на врху Мале планине, између Прилепнице и Криве Реке, северно од Гњилана. Утврђени град и насеље основани су почетком XIV века. Од средине тога столећа Ново Брдо постаје највеће рударско место у Србији и најзначајније урбано средиште. Сребро које је експлоатисано у новобрдским рудницима садржавало је примесе злата. Осим српског становништва у граду су живели Дубровчани, Саси, Грци и Албанци. У време цара Стефана Душана радила је ковница новца, а од 1349. ковали су се грошеви са називом града. Турци су град заузели средином 1455. и од тада он нагло пропада, да би почетком XVII века био напуштен. Тврђаву чини доминантни Горњи град полигоналног облика са шест масивних правоугаоних кула. Грађен је од притесаног ломљеног камена који је ређан у приближно правилним редовима. Према западу, пратећи конфигурацију терена, пружа се бедем Доњег града са две куле. Унутар Доњег града и на ширем простору источно од тврђаве простирало се градско насеље са главном градском црквом Св. Николе. У цркви и њеној порти откривено је 900 гробова и гробница зиданих или усечених у стену. Јужно од града откривени су остаци цркве коју су подигли Саси и Дубровчани, назване Сашка црква. Комплекс утврђеног града, насеља и цркава на Новом Брду археолошки су истраживани и упоредо конзервирани 1952–59, 1962. и 1969.

Литература. 1) Динић М. et all. (1956). Ново Брдо. Старинар н. с, V-VI (Београд 1956), 247-294; 2) Здравковић И. (1956). Археолошко-конзерваторски радови на Новом Брду од 1952-1956. године. Гласник Музеја Косова и Метохије I (Приштина 1956), 329-342.