На сеоском гробљу, на терасастој заравни која се стрмо спушта ка обали реке, смештена је једнобродна, полуобличасто засведена црква која се по својим архитектонским одликама и живопису датује у крај XVI или почетак XVII века. Прецизније одређење заувек је нестало са оштећењем ктиторског фреско натписа. У скученој унутрашњости, осветљеној кроз по један прозор са југа и истока, изведене су само полукружне нише олтара и протезиса. Споља је олтарска ниша добила тространи облик, а северно фасадно платно, на којем нема отвора, оживљено је двема нишама. На њихову проскинитарну намену указује сачувано сликарство, те се – као фреско-иконе – у њима налазе допојасне представе св. арханђела Михаила и св. Петке. Добро сачувана целина зидних слика унутар цркве дело је непознатог мајстора сигурног цртежа и склоног наративности, тако да је успео да у овом храму невеликих размера без сажимања прикаже потпуни уобичајени програм. Судећи по добро сачуваној икони свете Варваре, он је највероватније извео и иконе за олтарску преграду. Уз цркву је накнадно и несолидно дозидана припрата, над којом се уздиже дрвена звонара. Конзервација архитектуре скромног обима обављена је 1959–60.

Литература. Пајкић П. (1958). Цркве Средачке жупе из турског периода. Гласник Музеја Косова и Метохије, III (Приштина 1958), 81-91; Шупут М. (1991). Споменици српског црквеног градитељства ХVI-ХVII век. Београд, 131.