Задужбина Душановог властелина Младена Владојевића са родитељима подигнута је око 1330, а 1348. поклоњена je недалеком манастиру Св. арханђела. Средњовековна црква је малих димензија, основе сажетог уписаног крста са осмостраном куполом и споља тространом апсидом. Декоративно је зидана правилним смењивањем редова сиге и опеке и керамопластичним украсом. Сликарство је настајало у два маха: најпре у олтару, слабијег квалитета око 1335, а потом у осталом делу цркве до 1348, с тим што је један део олтарског простора пресликан. Првобитно сликарство из олтара сликао је један мајстор, члан радионице која је живописала и цркву Св. Николе, задужбину Драгослава Тутића. Фреске из друге фазе, малих димензија, биле су дело локалних мајстора школованих на добрим традицијама византијског сликарства, сигурног и истакнутог цртежа. Највероватније после 1348. у припрати су изведени Христ и Богородица Параклиса, дело трећег мајстора. Живопис је доста оштећен, а пожар из XIX века му је изменио палету. Цинцарска заједница у Призрену која је од друге половине XVIII века имала право коришћења ове црквице, подигла је 1836. високе зидове амбициозно замишљене богомоље која никада није довршена, а средњовековна црквица Св. Спаса постала je део њеног северног брода. Од 1953. до 1963. обављани су конзерваторски радови на архитектури, а фреске су конзервиране. Марта 2004. црква је запаљена и тешко оштећена.

Литература. 1) Тимотијевић Р. (1972-1973). Црква св. Спаса у Призрену. Старине Косова и Метохије, VI-VII (Приштина 1972-1973), 65-78; 2) Ивановић М. (1987). Црквени споменици XIII-ХХ век. Задужбине Косова. Призрен-Београд, 505- 506; 3) Ђорђевић И. М. (1994). Зидно сликарство српске властеле у доба Немањића. Београд, 138, 157.