Манастир Беочин, са црквом посвећеном Вазнесењу Христовом, смештен је на северној падини Фрушке горе, у близини пута за Беочин. Његова историја прати се од средине XVI века, када се први пут помиње у турском дефтеру. За време Арсенија III Чарнојевића обновили су га монаси манастира Раче. Изградња данашње цркве започела је 1732. захваљујући прилозима Миливоја Миланковића из Футога и његовог сина Петра из Гложана, а окончана је 1799. постављањем барокне капе на звоник. Црква манастира Беочин конципирана је као једнобродна грађевина издужене основе са олтарском апсидом, споља седмостраном а изнутра полукружном, и правоугаоним певничким просторима. Четири слободна ступца носе високо осмострано кубе. Изнад отвореног аркадног трема, крстасто пресведеног, уздиже се двоспратни звоник. Западним прочељем доминира портал са каменим скулптованим оквиром. Високи, богатом позлатом украшен барокни иконостас дело је Јанка Халкозовића, Димитрија Бачевића и Теодора Димитријевића. Од живописа, чији је аутор Јанко Халкозовић, остала је сачувана само сцена Успења Богородице на северном зиду. Црква манастира Беочин окружена је са јужне и западне стране конацима, чије је спајање довршено 1765. Системска обнова комплекса започета је 1986.