Текст приредили: Милош Миловановић, Марија Шеган

Положај

Манастир пресвете Богородице заједно са манастиром светог Николе спада међу прве задужбине Стефана Немање, оснивача српске династије Немањића, која је владала средњовековном Србијом. Манастир се налази на висоравни поред ушћа реке Косанице у Топлицу, на самом улазу у Куршумлију [1].

Историја

Стефан Немања је, према сведочанству његова сина и биографа Стефана Првовенчаног, између 1159. и 1168. године, пошто се у Нишу састао са византијским царем Манојлом Комнином, на месту једне рановизантијске базилике из времена Јустинијанове обнове (6. век) подигао храм посвећен Богородици. Овај храм је према неким Немањиним биографима подигнут пре друге Немањине задужбине у Куршумлији, манастира светог Николе [2]. И манастир пресвете Богородице и манастир светог Николе су једнако били покривени крововима од оловних плоча, које су се пресијавале на сунцу, па их је народ назвао Белим Црквама, а насеље је постало познато по имену Беле Цркве [2].  

Манастир пресвете Богородице је био подигнут као женски манастир. Прва знаменитија жена која се о њему старала, а затим у њему и замонашила, била је Ана, жена Стефана Немање, по упокојењу света Анастасија. Од знаменитих жена које су боравиле у манастиру треба још поменути Агрипину из рода Балшића, као и турску султанију Мару. Мара, ћерка српског деспота Ђурађа Бранковића, удата за турског султана Мурата II, после мужевљеве смрти добила је од свог пасторка Мехмеда II на уживање, поред осталог, и Топлицу. Већ 1451. она долази у Куршумлију и решава да се замонаши у манастиру пресвете Богородице [3].

Од друге половине 15. века манастир се ретко помиње у изворима. На основу истраживања Олге Зиројевић знамо да је, судећи по плаћању годишњег прихода, био активан у периоду између 1455. и 1530. године. У каснијем времену се пак не помиње, што наводи на закључак о његовој опустелости. Интересантно је да је 1661. године турски путописац Евлија Челебија, путујући кроз Куршумлију, поменуо једну опустелу цркву [4].

У 18. веку, према легенди, неки Турчин је порушио цркву и од тог материјала саградио око 20м ниже тзв. Исакову воденицу, коју је касније однела Топлица [5]. Век касније, после ослобођења, аустријски сликар и путописац Феликс Каниц пише да је од грађевине остало мало [6].

Данас је манастир у рушевинама, а као споменик културе од изузетног значаја, налази се под заштитом државе.

Архитектура

Мада је богородичина црква у Куршумлији данас већим делом разрушена, на основу остатака се ипак може реконструисати њен првобитан облик. Досадашња истраживања показала су да се ова црква издваја од осталих средњовековних грађевина на тлу Србије. Иако временски нагиње ка рашком периоду, архитектонски стоји сасвим засебно. У архитектонском смислу, нема ниједног узора према којем је подигнута, а непознати су и каснији споменици који би од ње зависили [3, 7].

Основа цркве има облик триконхоса, на чијој је источној страни олтарска апсида, споља тространа, а изнутра округла. Бочне апсиде су полукружног облика, и споља и изнутра. Сам олтар је одвојен од наоса са два ступца, а иконостас не постоји. Наос је по свој прилици био покривен куполом, чији делови нису сачувани.  Припрата је била исте ширине као наос са двема провугаоним просторијама уз северни и јужни зид, да би, изгледа у 14. веку, на истом месту била подигнута нова припрата. Ископавања предузета 1951. показала су да су при западној страни цркве постојале две куле, без отвора за врата, које су служиле истовремено и као звонаре и као пиргови [3, 7].

Црква је првобитно била зидана само опеком, затим у 12. веку опеком и притесаним каменом и најзад, два века касније, обрађеним комадима пешчара. Споља је била украшена каменим скулптурама на којима су били приказани мотиви из природе. Јужно од цркве налазили су се манастирски конаци, а нешто даље и бунар [3, 7].

Унутрашња декорација

Живопис у цркви је потпуно уништен, мада о његовом постојању и богатству ликова сведочи аустријски сликар и путописац Феликс Каниц [6].

Археолошки налази

Археолошких налаза са овог комплекса нема пуно. У близини цркве пронађени су разни предмети: копче, прстенови, минђуше... као и надгробне плоче. На овим последњим није откривен ниједан натпис, за разлику од плоча у поду саме цркве, где постоје натписи, али који, нажалост, нису читки [1].

Литература

[1] Žarko Mijajlović, Miloš Milovanović, Manstir Presvete Bogorodice – Kuršumlija, digitalna arhiva MI SANU; [2] Петко Д. Марјановић, Топлица кроз векове, Прокупље 2008; [3] Душан Миљковић, Распеће вечности. Цркве и манастири куршумлијске области, Ниш 1998; [4] Олга Зиројевић, Најраније турске вести о Куршумлији, štampano u: Куршумлија кроз векове. Зборник радова са научног скупа Пролом Бања, Београд 2000; [5] Milivoje M. Maćejka, Radovan M. Tanasković, Čudotvorne lekovite vode Prolom Banje, Beograd 1994; [6] Феликс Каниц, Србија. Земља и становништво од римског доба до краја XIX века, Београд 1989; [7] Споменичко наслеђе Србије. Непокретна културна добра од изузетног и од великог значаја, Београд 2007;