Црква Св. апостола Петра и Павла припада најстаријим средњовековним сакралним споменицима на тлу Србије. Историјски извори не дају податке о времену њеног настанка, али је помињу као епископско седиште још у X веку. За српску историју овај храм има посебан значај, јер се за њега везују кључни догађаји из живота Стефана Немање: његово крштење, сабор против богумила и предаја власти сину Стефану. Да је Петрова црква континуирано живела као хришћанска богомоља више од десет векова, доказују бројне интервенције вршене како на архитектури тако и на живописаној декорацији. Основна концепција грађевине, заснована на кружној основи са куполом, остала је до данас доминантна, али је у преправкама извођеним у непознато време допуњена новим елементима (галерија, прстенасти брод касније прекинут анексом неправилног четвртастог облика). Три слоја фрагментарно сачуваног живописа датују се према стилским карактеристикама у период IX/X век, крај XII као и последње деценије XIII века. Постојаност поштовања овог древног култног места у претходна два столећа показује некропола са великим бројем монументалних надгробних споменика. Споменик је 1979. уписан у Листу Светске баштине као део целине Стари Рас са Сопоћанима. Истраживачки и конзерваторски радови вршени су крајем 50-их и почетком 60-их година нашег столећа, археолошка ископавања 1984–1986. а настављена су и последњих неколико година.