Текст, уз одобрење аутора, заснован на монографији: Радомир М. Милошевић, Манастир Копорин: 1402 – 2002, Смедерево 2002. Текст приредили: Сања Рајић и Марија Шеган

Положај

Манастир Копорин се налази у удолини истоимене реке, на 3км од Велике Плане, у троуглу који чини пут Велика Плана – Смедеревска Паланка – Рача. Смештен је у простору валовите Шумадије и окружен богатим пољима засејаних пшеницом и кукурузом, као и засадима винограда и воћњака. Источно од манастира се пружа Копоринска речица, западно Копоринска коса, северно плодна долина реке Јасенице, а јужно село Радовање. У средњем веку овуда је пролазио пут који је повезивао Београд са Цариградом. Приповеда се да је представљао предност док је трајала српска средњовековна држава, али да је постао кобан за време ропства, јер су њиме турски пљачкашки одреди лако стизали до манастира.

Историја

Оснивач и време оснивања

Данас није познато када је манастир Копорин тачно подигнут нити ко је његов ктитор, пошто нису сачувани примарни извори карактеристични за српске средњовековне манастире: оснивачка повеља, ктиторски натпис и ктиторска композиција. О времену подизања храма и његовом оснивачу нема података ни у другим писаним изворима средњег века, а према народном предању манастир је подигао деспот Стефан Лазаревић. Портрет деспота Стефана на јужној страни западног зида храма сведочи о некаквом његовом учешћу, али како у руци не носи модел цркве, што је према ондашњим иконографским канонима био уобичајен знак ктиторства, многи истраживачи изражавају сумњу да је један тако скроман манастир могао бити његова задужбина. Радије износе претпоставку да је био "суктитор", тј. онај који је завршио од другог већ започети манастир или га одузео неком великашу због "невере". У недостатку писаних података, време оснивања манастира се такође процењује на основу анализе старости и садржаја портрета деспота Стефана. Ако се претпостави да је портрет ктиторска композиција, а како је на портрету Стефан сигниран и приказан са знацима деспотског достојанства: круном, скиптом и доламом, следи да је манастир подигнут у периоду између 1402, у периоду после битке код Ангоре у којој је Стефан учествовао као турски вазал и 1427. године, када је Стефан умро.

Име

О пореклу имена манастира данас постоји више легенди, које су својевремено забележили Душан Миловановић и Душан Митошевић [3]. Све оне име манастира доводе у везу са глаголом ''копати'' или ''укопавати'', а помињу и некакво учешће деспота Стефана. Приповедају, наиме, или да је храм био подигнут на месту где је братоубица покопао своје невине жртве или да се до храма силазило стрмином као у укоп или да је храм делом био укопан у брдо Копоринске косе или да је народ светињу укопао у земљу не би ли је сачувао од исламског освајача... Са много вероватноће допуштена је и претпоставка да је манастир добио име по реци која се зове Копоринска река, Копорински поток или Копоринка, будући да је она старија од манастира. Према новијим истраживањима топоним Копорин – где први део речи ,,копо'' се односи на рударско копање, а други ,,рин'' на рударе немачког порекла са обале Рајне – означава или насеобину рудара пореклом са Рајне или речицу, на чијој обали је било њихово насеље. Доцнији векови уништили су трагове насеља, али сведочанство о њему сачувано је у имену манастира.

Посвећење

Историчарка Олга Зиројевић, проучавајући турске дефтере, дошла је до закључка да се манастир прво звао Свети Арханђео. Како се у изворима не наводи ком је тачном арханђелу био посвећен, претпоставља се или светом арханђелу Михаилу или светом арханђелу Гаврилу или пак обојици, будући да њихов заједнички приказ постоји на јужном зиду цркве. У 19. веку, међутим, када је манастир обновљен, из незнања или поводећи се за народним предањем, посвећен је светом архиђакону и првомученику Стефану, првом од седморице јерусалимских ђакона. Има два празника у календару Православне цркве: 27. децембар/9. јануар и празник Преноса Стефанових моштију 2/15. августа, са тим да манастир слави други празник.

Историја од оснивања до 19. века

О животу манастира Копорин у периоду од оснивања до турске окупације мало се зна на основу постојећих извора. Најстарији запис, који посредно сведочи о Копорину, потиче из 1453. године. Реч је о једном рукописном зборнику ђакона Дамјана, који је сачуван у два преписа: Синтагми Матије Властара и Животу и живљењу краљева и царева српских (познатом још као Копорински летопис). У овом зборнику се помиње насеље Копорињ, али не и манастир, па се истраживачи не могу сложити да ли се топоним односи и на манастир. Први конкретни помени, стога, потичу тек из времена турске окупације, са тим да се не зна како је Копорин дочекао турско ропство, ни да ли је ни колико страдао. Према турским дефтерима 16. века може се претпоставити да је манастир ушао у новостворени Смедеревски санџак и припао нахији Некудим. Пошто се у дефтерима не помињу монаси, а ретко сеоске куће (тј. сеоске породице које су обрађивале имање манастира и давале дажбине), закључено је да је манастир био напуштен, али не и разрушен и обеспоседован. Тек пред крај 16. века извори помињу четири монаха који живе у Копорину, а што се доводи у везу са обновом Пећке патријаршије (1557) и радом њених патријарха. По свој прилици манастир је био ''жив'' све до краја 17. века. За Великог бечког рата (1683 – 1699), међутим, Копорин је опљачкан, а имање додељено неком турском спахији. Тако је у руинираном стању дочекао 18. век. После Аустро-турског рата (1716 – 1718), у време аустријске окупације северне Србије (1718 – 1739), манастир се не помиње у описима визитације цркава и манастира (у извештају Максима Ратковића из 1733, као ни у извештају Јована Михајловића из 1734), што води претпоставци да је у то доба био пуст. Мада поједини истраживачи наводе да је Копорин помагао устанак Коче Анђелковића (1788 – 1791) и да је по пропасти устанка био спаљен, доступни извори не потврђују ову причу [2]. Зна се само да је за време Првог српског устанака опустели манастир служио као склониште за хајдуке и одметнике од Карађорђеве власти. Тада је од целог манастирског комплекса постојао једино храм, док су остали објекти били давно сравњени са земљом.

Време обнове

Услови за обнову манастира сазрели су тек по добијању Хатишерифа 1830. године, када је Србима признато право на потпуну унутрашњу самоуправу [3]. Први покушај обнове, стога, везан је за време кнеза Милоша Обреновића (1815 – 1839, 1858 – 1860) и извесног Стојадина Ђорђевића из Вишевца. Покушај, међутим, није дао резултате, јер га није одобрио кнез Милош, који је у то време у својим рукама држао сву световну и духовну власт. Наводно, кнез није подржао подухват, пошто је на простору Копорина држао алију и у њој или "жирио" (гојио) свиње или је издавао сељацима у најам. Уследио је, затим, покушај начелника смедеревског округа, Стефана Петровића Книћанина, кога је подржао народ. И овај покушај, међутим, остао је без резултата. У периоду који следи, мада манастир није био у богослужбеној функцији и није имао јермонаха, народ није одустајао. Одлазио је у Копорин недељом и празницима и молио се на свој начин. Самоиницијативно је створио путеве и стазе за прилаз манастиру, очистио и уредио двориште, оспособио цркву да у њу може да се уђе, упали свећа и пред фрескама помоли Богу [4]. Извори сведоче како је уз помоћ народа поново покренута акција за обнову Копорина, коју је сада предводио срески капетан из Смедеревске Паланке. Том приликом је обновљен манастирски храм, који је добио једног монаха. Даљи напредак Копорина, међутим, зауставила је криза у првој половини XX века, коју су изазвала два Балканска (1912 – 1913) и Први светски рат (1914 – 1918), када је манастир остао без монашког братства. Уставом Српске православне цркве из 1932. године извршена је реорганизација српске цркве и манастир Копорин је дошао у јурисдикцију Браничевске епархије (основана 1921). Краткотрајан полет манастира током тридесетих година прошлог века, међутим, опет је омео рат и немачка окупација. У послератном времену епископ браничевски и Црква уопште, имали су много брига, па је са обновом ишло тешко. Године 1953. епископ Хризостом премешта цело копоринско братство у манастир Тумане и у копорински манастир доводи младе и образоване монахе. Међутим, већ 1958. на његов предлог, пошто је увидео да се женско монаштво повећава, а мушко стагнира и опада, Свети архијерејски синод доноси одлуку о претварању Копорина у женски манастир. Том приликом је у манастир доведено девет монахиња из манастира Ћелије код Ваљева. Ангажовањем монахиња Копорин је добио: конак (1962), трпезарију (1966), зграду адаптирану у коначиште за народ (1969), главни конак (1977), анекс трпезарији (1988), „Прокин конак“ (1997)... Држава је такође помагала Цркву кроз бригу о „културно-историјским споменицима“. Највећу помоћ Црква је имала од државне установе Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе. Први податак у архиви Републичког завода који се тиче Копорина носи датум 26. март 1951. Тог дана је директор Завода Милан Панић-Суреп потписао решење о стављању Копорина под заштиту државе. 1979. донета је одлука којом је манастир Копорин проглашен за непокретно културно добро од великог значаја. Снабдевен овом документацијом, око Копорина су се ангажовале стручне службе Завода и захваљујући томе извршене су опсежне мере: санирање објекта, конзервација живописа... Храму је тиме враћен средњовековни изглед.

Мошти деспота Стефана Лазаревића – Копорин или Манасија?

Приликом конзерваторских радова, предузетих у манастирском храму 1977. године, у северозападном углу брода цркве, испод фреске на којој је приказан деспот Стефан, пронађена је гробница са моштима. Према откривеним моштима одмах је испољена извесна резерва и у Цркви и ван ње. Дуго се, наиме, веровало да је деспот Стефан сахрањен у његовој задужбини, манастиру Ресави, данас познатом као Манасија. Како о томе сведочи и савременик тих догађаја Константин Филозоф, поставило се сада питање да ли је могуће да мошти деспота почивају у Копорину? Поједини истраживачи су, стога, изнели тезу да су, како је Манасија пљачкана и паљена много пута, монаси у неком од збегова по свој прилици склонили мошти деспота Стефана. Да би се отклониле све дилеме и утврдио пол и старост пронађених моштију, патријах Герман је 1981. изразио жељу да се изврши антрополошки преглед. Следеће године је десна надлактица пренета у Патријаршију, а извршени преглед је показао да кост несумњиво потиче из средњег века и да је њен власник био рањен у десну руку. У светлу нових истраживања, епископ Хризостом је дао одобрење да се изврши детаљан антрополошки и палеопатолошки преглед свих моштију. Истина, поставио је услов да се то обави у Копорину, јер није дозвољавао да се мошти износе из његове епархије. Уз материјалну помоћ Научног програма Радио-Телевизије Београд, образована је стручна екипа која је извршила преглед костију. За вршење експертизе избор је пао на др Србољуба Живановића, антрополога који живи и ради у Лондону. Цела документација је ради стручне обраде пренета у антрополошку и палеопатолошку лабораторију у ''Department of Anatomy'', ''The Medical College of St. Bartolomew’s Hospital'' у Лондону. Коначан резултат прегледа је тврдња др Србољуба Живановића да кости припадају деспоту Стефану Лазаревићу. Требало је да прође још шест година, па да 1989. године мошти добију признање какво им припада и буду враћене у манастирски храм. За ту прилику Свети архијерејски синод Српске православне цркве донео је одлуку да се уради посебни ћивот чија је израда поверена Небојши Митрићу, вајару из Београда, који је и аутор споменика деспоту Стефану у Горњем граду на Калемегдану. Све до почетка 21. века није постојала сумња да су мошти пронађене у Копорину заиста мошти деспота Стефана Лазаревића. Године 2006, међутим, саветник Републичког завода и археолог Марин Брмболић, који је руководио истраживачким радовима у манастиру Манасија и који је својевремено пронашао мошти у манастиру Копорин, изашао је пред јавност са сензационалном вешћу: скелет пронађен током истраживања у југозападном углу наоса цркве манастира Манасије, припада деспоту Стефану. Наиме, ДНК анализе са пронађеног скелета и са моштију кнеза Лазара, оца деспота Стефана, показала су са 99% тачности да је реч о најближем биолошком сродству првог реда [6]. Овим је поново отворено питање где се тачно налази гроб српског владара, а научно-истраживачки кругови су тренутно груписани око две струје: на присталице теорије да је сахрањен у Копорину, уз тврдњу да скелет пронађен у Манасији припада Вуку Лазаревићу, брату деспота Стефана [7] и на присталице тврдње да је сахрањен у Манасији. Оно што се тренутно са сигурношћу може тврдити је да су мошти пронађене у Копорину у некаквом биолошком сродству са скелетом кнеза Лазара.

Архитектура

Манастирски комплекс обухвата манастирско двориште величине око 45 ари, у чијем се првом делу налазе манастирски храм, као главни објекат и центар сваког манастирског комплекса и звонара, која одвојена од храма у складу са правилима византијског стила. У другом делу дворишта смештени су манастирски конаци намењени сестринству и гостима. У трећем делу се налазе економске зграде, као што су штале, одељење за огрев и гараже, а у четвртом манастирско гробље.

Манастирски храм

Манастирски храм су подигли мајстори из Старе Србије у духу моравског стила. Представља једнобродну грађевину, димензија 17.6 x 6.9 x 9м, изнад које се уздиже осмострано тамбур кубе [8]. Централни део храма, првобитно започет као самостални објекат, архитектонски је веома складна грађевина, чију су пропорционалност нарушиле накнадно дозидане припрата и олтарска апсида. Храм је зидан од мало притесаног камена и цигле, а спољашни зидови су равни, неомалтерисани и без украса. Једини декоративни елементи који се оцртавају на фасади су кровни венци, високе слепе аркаде, окулуси и олтарски прозор. Кубе је покривено оловом, као и припрата и олтар, а под у храму је од камених плоча са локалитета Страгари-Благовештање. Треба имати на уму да је у време зидања Копорина нестало сјаја блиставих фасада карактеристичних за период Немањића, па нема више употребе мермера, златних подова, као ни богате пластике на порталима и прозорима.

Звонара

Дрвену звонару је заменила 1976. године једна нова, основе 3,2 x 3,2м и висине 9м, зидана од камена и цигле, што је фасаду учинило веома шареном и декоративном, како и приличи моравском стилу. Унутрашњост нове звонаре разликује три нивоа: магацин свећа у приземљу, остава на првом спрату и три звона у поткровљу, од којих најстарије потиче из 1924. године.

Остали објекти

Остали објекти манастира Копорин изграђени су у једном кратком периоду: од досељавања сестринства (1958) до данас. Стари манастирски конак је подигнут 1966. године и разликује сутурен, приземље, спрат и поткровље. Коначишта за верне и госте са салама су изграђена у периоду између 1968. и 1971.

Унутрашња декорација

Постоје два супростављена мишљења о томе ко је живописао манастир Копорин. Према једнима копорински сликари су дошли из јужних српских крајева, као што су и копорински неимари дошли са југа. Према другима копорински живопис је дело моравских зографа митрополита Јована и његовог брата јерoмонаха Макарија, пошто су фреске у Копорину стилом сродне оним које је извела радионица ова два брата у цркви Св. Андреје на Тресци и манастиру Зрзе код Прилепа [8]. Чињеница је да живопис није дело једног, већ најмање тројице уметника, као и да повезује више стилова. Угледа се на иконографију из друге половине 14. века и не прати најнапредније токове моравског сликарства [9]. Процењује се да је живопис настао у периоду између 1402, пошто је на портрету Стефан приказан са знацима деспотског достојанства и 1408, пошто је после те године деспот финансијски био у могућности унајмити боље сликаре, него што су то били они у Копорину. Данас је сачуван само део живописа, који одликује иконографски устаљен програм. Прва зона живописа обухвата простор изнад сокла са представама стојећих фигура светаца, а захваљујући дебљини прозора уметник је искористио и њихову унутрашњост. Друга зона је изнад прве и обухвата сцене из Христовог живота. Трећа је на врху зида са представама из циклуса Христовог страдања. Четврта обухвата живопис у своду и у линетима јужног и северног зида поткуполног простора, као и живопис у постољу, тамбуру и калоти куполе. Цео живопис обухвата шест циклуса: Великих празника, Христових страдања, пророка, свештенослужитеља (епископа и ђакона), стојећих фигура и попрсја (преподобних отаца и светих мученика). Ктиторска композиција, која припада првој зони, сликана је на западном зиду цркве, јужно од улазних врата и сачувана је само делимично. На њој су приказане две људске фигуре. Прва и боље сачувана, али само горња половина, јесте фигура деспота Стефана, који левом руком чини гест препоруке који се односи на правог ктитора Копорина, али је тај део фреске оштећен. С ачуван је само ореол и натпис „свети“. Иконостас израђен приликом обнове храма изведене у 19. веку, уклоњен је 1999. године и поклоњен новој цркви Свете Тројице у селу Трновче. Садашњи иконостас је новијег датума. Постављен је поводом јубилеја Два миленијума од Христовог рођења, а израдио га је Бранислав Николић из Крагујевца, а иконе његова кћи Ивана Николић. У резбареним мотивима преовлађују мотиви флоре и фауне, биљни преплети, лоза и гроздови, грифони и паунови.

Литература

Погледати у оквиру Документације, одељак Библиографија