Налази се на планини Рогозни, 12 km од Новог Пазара, на Великом кршу, северозападном огранку Црног Врха, између села Отеса, Војковића и Беланске. Време настанка града није познато. Помиње се 1149, када је према Јовану Кинаму византијски цар Манојло заузео град Рас, а град Јелеч порушио. Архиепископ Данило II наводи га као један од летњиковаца краља Драгутина. Извори даље наводе да је Јелеч припадао Војиславу Војиновићу, а затим његовом синовцу Николи Алтомановићу. Касније, према Мавру Орбинију, град припада Вуку Бранковићу. Турци га освајају 1394, када постаје центар вилајета, док оснивањем Новог Пазара губи значај. Као покрајинско утврђење помиње се 1530. Обновљен је 1690. у време аустро-турских ратова, запустео у XVIII веку, а у XIX је био у рушевинама. Подигнут на окомитој стени, имао је доминантан положај и стратешки значај. Опасан је јаким зидом, са кулама полигоналног облика на источној и западној страни, и основом прати конфигурацију терена. У град се улазило са северозападне и североисточне стране. Унутар утврђења налази се велика цистерна, остаци просторија са отворима за прозоре и више мањих објеката очуваних у траговима. Испод града је подграђе – Подјелеч или Мали град. Према Бањској повељи, у подграђу се налази Спасова црква, чије име данас носи падина која се простире ниже старог града.