текст приредила: Марија Шеган

Положај

Црква светог Прокопија, једна од најстаријих српских православних цркава, налази се уз падину средњовековног утврђења Хисар у Прокупљу [1], које се до турског освајања Топлице (1877) називало Градиште [2]. И црква св. Прокопија и Хисар, заједно са комплексом Латинске цркве, налазе се на левој обали Топлице и чине старо језгро римског Hammeum-а, односно византијског Acmeon-а, словенске Топлице, српског Прокопиа и турске касабе Оркуба [2].

Историја

Бројни истраживачи и путописци који су током 14. и 17. века пролазили кроз град светог Прокопија нису забележили ништа о прокупачкој цркви. Тек по ослобађању Топлице од Турака (1877), када расте интересовање за старине, јављају се и прва писана сведочанства. Та сведочанства, међутим, нису била више од нагађања. Тако, на пример, аустријски илустратор и путописац Феликс Каниц прокупачку цркву проглашава римском [6], енглески научник Ходинот (Hoddinott) је датује у 5/6. век [2], а српски писац и политичар Мита Ракић тврди да је настала за Турака [3]. Најзад, Летопис цркве прокупачке, објављен 1930. године, подизање цркве ставља у време Самуилове државе, 934. године [3]. Ова сведочанства, међутим, не пружају никакве одговарајуће аргументе, те се треба прво ослонити на резултате археолошких и архитектонских истраживања предузетих крајем 20. и почетком 21. века.

Археолошким истраживањима на локалитету цркве св. Прокопија је константовано постојање пет археолошких слојева [2], односно три средњовековне градитељске фазе, са тим да језгро грађевине чини тробродна базилика изграђена у 9. или 10. веку [4]. Подигнута је, по свој прилици, у време византијске превласти од стране грчких ктитора [3]. Доцније је била у саставу Самуилове државе, тј. Охридске архиепископије и отуда произилази њена сличност са храмовима св. Софије у Охриду и св. Аила на Преспанском језеру [4]. Од 12. до 14. века о њој су се старали српски владари, али коме је тада била посвећена, којим поседом је располагала и како се звао град у коме се налазила, данас није познато. Тек по турском освајању Ниша (1386), када су мошти св. Прокопија пренети у цркву, добија данашњу посвету, а град се, како сведочи повеља кнегиње Милице, назива град светог Прокопија [4].

Током свог дугог постојања, прокупачка црква је више пута разарана и обнављана. Највећа оштећења претрпела је у време сеоба Срба 1690, затим, за аустро-турских ратова и најзад, у време Првог српског устанка (или 1806. када српски хајдук Станоје Главаш ослобађа Прокупље или 1807. када ју је наводно спалио лесковачки Шашит-паша) [5]. У периоду после Првог српског устанка било је више обнова цркве, на пример, 1847 – 1857. и 1906. Године 1934. одржана је велика прослава поводом хиљаду година њеног постојања. Данас представља споменик културе од великог значаја и налази се под заштитом Републике Србије, а радови на њеном даљем истраживању тек предстоје.

Архитектура 

Црква светог Прокопија разликује три средњовековне градитељске фазе. Првој припада тробродни храм са краја 10. века, од кога су данас остали само зидови; другој градитељској фази припада базиликални облик цркве из прве половине 11. века, а трећа градитељска фаза се датује у 14. век [1].

Прокупачка црква данас представља петобродну базилику са три апсиде на истоку. Централни део цркве чине тробродни наос и припрата. На северној страни овог простора придодат је брод са крстионицом (1847 – 1857), познат као туторско одељење и звонара (1906), а на југу гробница св. Прокопија и скривница [1]. Сама гробница се састоји из три мање засведене просторије, а претпоставља се да је изграђена на месту античке гробнице [8]. Под у цркви је састављен од камених плоча, а црква је зидана од опеке и ломљеног камена, са тим да је споља омалтерисана и окречена [1].

Унутрашња декорација

Претпоставља се, на основу карактеристика фрагмента фреске сачуваног на источној страни, а који приказује стојећу фигуру светог ратника, да је црква била живописана још у 10. веку. Постојеће фреске на своду средњег брода, као и на улазу у туторско одељење, међутим, потичу тек из 18. и 19. века и по оцени стручњака незнатне су уметничке вредности [1]. Иконостас, коме Каниц придодаје епитет шарени [6], потиче из 1847. године, а израдио га је зограф Коста Накица из Велеса [7]. Иконе су из 18, 19. и 20. века [1], а позната је једна већих димензија рађена на платну, тзв. Јерусалимска из 1847. године [8].

У цркви се чува и мали дрвени кивот са моштима св. Ђорђа (живео у 3. веку као римски војник цара Диоклецијана), које су наводно у 19. веку пренете са Косова и дате на чување прокупачкој цркви [8].

Археолошки налази

Током археолошких истраживања вршених почетком 21. века у дворишту цркве откривени су остаци римских терми (јавних купатила), које су, по свој прилици, биле део урбане сгруктуре античког Hammeum-a. Претпоставља се да је део терми у порти прокупачке цркве око 4. века претворен у цркву [8].

Литература

[1] Гордана Милошевић, Цркве у подножју Хисара у Прокупљу, штампано у: Прокупље у праисторији, антици и средњем веку, Београд – Прокупље 1999; [2] Мирослава Јоцић, Древно Прокупље, Прокупље 2007; [3] Јулка Кузмановић-Цветковић, Прокупље град светог Прокопија, Прокупље 2006; [4] Споменичко наслеђе Србије. Непокретна културна добра од изузетног и од великог значаја, Београд 2007; [5] Петко Д. Марјановић, Топлица кроз векове, Прокупље 2008; [6] Феликс Каниц, Србија. Земља и становништво од римског доба до краја XIX века, II, Београд 1989; [7] Црква светог Прокопија у Прокупљу, Википедија <http://sr.wikipedia.org/wiki/Црква_светог_Прокопија_у_Прокупљу> (15.08.2011); [8] Nenad Glišić, Crkva Svetog Prokopija <http://www.pravoslavlje.nl/foto_crkve/crkva_svetog_prokopija_prokuplje.htm> (15.08.2011)