Текст приредила: Маја Новаковић

Манастир са Црквом Христовог Вазнесења основан је почетком XIII века, као задужбина краља Стефана Првовенчаног. Заслуге за подизање и осликавање храма приписују се Светом Сави, првом архиепископу независне српске цркве чије седиште – након стицања самосталности 1219. године – постаје управо Жича. Крајем XIII века манастир је страдао и почетком следећег столећа обнавља га краљ Милутин. Основа цркве има облик слободног крста. Једнобродна је грађевина са куполом и полукружном апсидом. На западној страни је тробродна припрата крстасто-ребрастог свода. На улазу припрате се налази кула-звоник. Фасада је обојена у црвено, по угледу на светогорску архитектуру. Живопис датира из времена настанка манастира из око 1220. године, док је други слој фреско-сликарства настао почетком XIV века у доба краља Милутина. Обе сликарске фазе носе карактеристике својих епоха и представљају репрезентативне примере. Црква је позната као „Жича Седмоврата”, будући да је у њој крунисано седам владара из средњовековне српске династије Немањић. Источно од главног манастирског храма је Црква Светог Теодора Тирона и Теодора Стратилата, подигнута у XIV веку. У склопу комплекса се налази и Црква Светог Саве, задужбина Светог Николаја Велимировића, чији живопис су урадили руски сликари-емигранти барон Николај Мејендорф и Иван Мељников.