Tекст приредили: Жарко Мијајловић, Марија Шеган

Положај

Манастир светог Николе заједно са манастиром пресвете Богородице спада међу прве задужбине Стефана Немање, оснивача српске династије Немањића, која је владала средњовековном Србијом. Манастир се налази на платоу изнад Куршумлије, гледа на ушће Бањске у Топлицу, а иза манастира се пак уздиже омања планина Самоково [1].

Историја

Манастир светог Николе у Куршумлији Стефан Немања је подигао између 1152. и 1166, а најкасније до 1168. године. Немањини биографи – Стефан Првовенчани, свети Сава и Доментијан – не слажу се у погледу редоследа подизања Немањиних задужбина у Куршумлији. Док Стефан Првовенчани и Доментијан на прво место стављају зидање цркве посвећене Богородици, свети Сава пак тврди да је прво сазидан манастир светог Николе [2]. Но без обзира на ове разлике, сви се слажу у једном, да је по зидању манастира дошло до сукоба између Немање и његове браће, који су му оспорили ктиторски рад  [3]. У овом сукобу Стефан Немања је изашао као победник и 1168. постао велики жупан. Убрзо је поред манастира изградио двор, а Куршумлија је, тада позната под именом Беле Цркве, постала седиште жупаније. Како су, наиме, Немањине задужбине биле покривене оловним крововима који су се пресијавали на сунцу, народ их је назвао Белим Црквама, а отуда је и насеље добило име Беле Цркве  [2].

У манастиру светог Николе се од самог оснивања одвијао јак духовни живот, а уживао је, по сведочанству Студеничког типика, и велики углед. Тако је, на пример, старешина цркве, тзв. велики игуман, заједно са још неколико игумана, учествовао у избору и увођењу у звање архимандрита студеничког  [1]. Управо је у овом манастиру, по добијању српске црквене самосталности у Никеји 1219. године, смештено седиште новоформиране Топличке епископије [4]. Данас, нажалост, нису сачуване оснивачка и друге повеље за властелинство Топличке епископије, па се не зна које је све поседе и привилегије имала. Претпоставља се да је, по проглашењу Царства и уздизања српске цркве на ранг патријаршије (1346) и она уздигнута на ранг митрополије [3].

Шта се догађало са црквом светог Николе по Косовској бици (1389) и турског освајања Топлице (1453) није довољно познато. У овом периоду вођене су тешке борбе, па је манастир вероватно пострадао. Чињеница је, међутим, да прве конкретне вести потичу тек из прве половине 16. века, када се у изворима помиње извесни белоцрквански митрополит. Овај податак указује да се митрополија и поред свих проблема одржала, а помен Беле Цркве у титули митрополита сведочи да је седиште митрополије остало у цркви светог Николе, истина сада у оквирима Охридске архиепископије [3]. На основу истраживања Олге Зиројевић, знамо и да су обе Немањине задужбине у Куршумлији, судећи по плаћању годишњег прихода, биле активне у периоду између 1455. и 1530. године. У каснијем времену се не помињу, што наводи на закључак о њиховој опустелости. Интересантно је да 1661. године турски путописац Евлија Челебија, путујући кроз Куршумлију, помиње само једну опустелу цркву [5].

После Велике сеобе Срба (1690) црква је већ био пуста. У једном за нас непознатом тренутку Турци скидају њен оловни кров и према предању лију куршуме. Отуда је потекао и савремени назив града –    Куршумлија. Према турским изворима, међутим, назив потиче од турских речи Kurşunlu kilise, односно Оловна Црква, што је, дакле, само варијанта превода српског назива Беле Цркве [1]. Интересантно је и да је у Османском царству, поред Куршумлије у Топлици, постојао и кадилук Куршумлија у санџаку Кенгри у Азији [6].

У 18. веку, ако је веровати Троношком летопису, црква је и даље пуста, а коначно је разрушена половином 19. века. Срушили су је наводно Суљ Крвеша из Ниша и Мули Халил, тражећи новац [7]. По овом догађају Арнаути су узимали циглу и камен за своје потребе, а током ослободилачких ратова 1876 – 1878. војска је од црквеног материјала зидала пекаре и друге војне зграде [8]. По ослобођењу Топлице, аустријски сликар и путописац Феликс Каниц пише да оно што је остало од цркве, упркос тешкој запуштености, и даље представља једно од најлепших дела средњовековне српске зидане архитектуре, те препоручује српском министру грађевина да се обнови [9].

Први потез на заштити ове цркве направио је Народни музеј из Београда 1910, када је направљена кровна конструкција. После Другог светског рата настављено је са обновом, која је са прекидима трајала све до 2003. године [1]. Црква се данас налази под заштитом државе као споменик културе од изузетног значаја.

Архитектура

Црква светог Николе је један од најстаријих и како Феликс Каниц пише, најлепших споменика монументалне средњовековне архитектуре код Срба [9]. Спада у ред прототипа Рашке школе, па су тако приметне одлике и византијског – постоје, на пример, сличности са никејском црквом свете Софије, затим цариградским црквама и најзад Влахернском капијом – и  романичког стила – на пример припрата са две куле звонаре је сличног изгледа као црква светог Трипуна у Котору [1].

Црква је грађена у три фазе. Најстарија је једнобродна грађевина са кришкасто подељеном куполом и троделним олтаром. Установљењем Топличке епископије (1219), када је манастир светог Николе постао седиште исте, уз западну страну цркве Стефан Првовенчани је дозидао припрату са двема кулама. Може се тврдити да је јужна кула била звоник у својој првобитној намери, али постоје мишљења да је истовремено била и звоник и пирг. Данас је она, за разлику од северне у коју је наводно ударио гром, потпуно рестаурирана. Најзад, у 14. веку краљ Милутин је уз северну страну цркве саградио капелу. Црква је у својој каснијој фази доживела још неке мање измене, али оне нису битно утицале на промену њеног пређашњег изгледа [8, 10].

Унутрашњост цркве је пространа и подељена у неколико одаја. Олтарски простор је одељен од наоса са два ступца, а иконостас не постоји. У самом олтару постоје две изражене нише, где једна служи за проскимидију, док је друга у служби ђаконикона. Престони камен, састављен из три дела, још увек стоји у централном делу олтара. Сам под олтара је од плоча опеке и нешто је издигнут од пода наоса [8, 10].

Озидана опеком, црква има карактеристичну фасаду. Наиме, сваки други ред је увучен и прекривен малтером. Једнокрилна или двокрилна врата од храстовине, ротирају се око металне осовине, а бифорни прозори имају кружне отворе [8, 10].

Унутрашња декорација

Унутрашњост цркве је била омалтерисана и фрескописана. Од првобитне декорације, која је вероватно покривала све унутрашње зидне површине, сачувани су само трагови фресака из 14. века и то на прозорским сводовима и у капели јужне куле. Ако се изузму фрагменти фресака са представама епископа и Богородице, црква данас није осликана [8, 10].

Археолошки налази

Археолошких налаза са овог комплекса има мало. У самој цркви нађени су надгробни споменици и плоче. Уз југоисточни део цркве пак пронађени су чанкасти новчићи, тзв. чанчићи, ковани за време византијског цара Манојла Комнина (12. век). Североисточно од цркве налази се нов манастирски конак, као и стари манастирски бунар, где се, према предању, налазе црквена звона и друге драгоцености. Са северозападне стране, тик поред цркве, налазе се рушевине некадашњег манастирског конака [8].

Литература

[1] Žarko Mijajlović, Manastir svetog Nikole – Kuršumlija, digitalna arhiva MI SANU; [2] Петко Д. Марјановић, Топлица кроз векове, Прокупље 2008; [3] Марија Јанковић, Топличка епископија и митрополија у средњем веку, штампано у: Куршумлија кроз векове. Зборник радова са научног скупа Пролом Бања, Београд 2000; [4] Гордана Томовић, Топлица у средњем веку, штампано у: Куршумлија кроз векове. Зборник радова са научног скупа Пролом Бања, Београд 2000; [5] Олга Зиројевић, Најраније турске вести о Куршумлији, штампано у: Куршумлија кроз векове. Зборник радова са научног скупа Пролом Бања, Београд 2000; [6] Зорица Стојановић, Историјско-политичке прилике миграција у Топлици за време турске владавине, штампано у: Куршумлија кроз векове. Зборник радова са научног скупа Пролом Бања, Београд 2000; [7] Milivoje M. Maćejka, Radovan M. Tanasković, Čudotvorne lekovite vode Prolom Banje, Beograd 1994; [8] Душан Миљковић, Распеће вечности. Цркве и манастири куршумлијске области, Ниш 1998; [9] Феликс Каниц, Србија. Земља и становништво од римског доба до краја XIX века, Београд 1989; [10] Споменичко наслеђе Србије. Непокретна културна добра од изузетног и од великог значаја, Београд 2007;